Imao sam čast da porazgovaram i uradim intervju sa čovekom koji je svojom voljom, strpljenjem, fizičkom spremom i neverovatnom upornošću, uspeo za 40 dana da pređe preko 5000km i obiđe 12 zemalja Evrope, na biciklu. Zadovoljstvo mi je bilo pričati sa njim uz čašu piva u omiljenom pabu, samo par sati nakon ove neverovatne avanture. Pa da vidimo šta on kaže…

DA LI SE PRE BAVIO SPORTOM I KOJIM? 

Zahvaljujući fudbalskoj lopti sam prohodao, dakle, fudbal je bio prva ljubav, jedno vreme sam bio fudbalski fanatik, sada je to malo splasnulo, valjda sam zato prešao iz trenerskih voda fudbala na fitnes. A što se ostalih sportova tiče, voleo sam da igram basket, idol mi je bila ćelava glava, Sale Đorđević. Igrao sam i odbojku, bio kao neki tehničar. Zatim rukomet. Okušao sam se i u tenisu, plivanju, vaterpolu, imajući u vidu da sam proveo neko vreme na niškom DIF-u, dakle, totalno sam svestran. A da, pomenimo i obavezno trčanje, nekada su me gledali kao ludaka dok sam na Bagdali okretao po 15 do 20 krugova (km), a danas je to moderno.

KOLIKO PUTA NEDELJNO VOZIŠ I KOLIKO JE TO KM ODPRILIKE? 

Koliko mi vreme i vremenske prilike dozvole, češće je ovo drugo, pošto mi nije neko uživanje kada se vratim sa vožnje mokar, prljav i promrzao. Ali neka bude to neka cifra od 30 km dnevno, recimo da bez toga ne mogu, makar kad je lepo vreme.

KOJA JE PRVA DUŽA RELACIJA KOJU SI VOZIO? 

U vreme kada sam krenuo da se zaljubljujem u biciklizam, bila je to relacija Kruševac-Jastrebac i natrag, dakle, oko 40 i kusur km. Ali prva prava priča je bila Beograd-Kruševac, preko Avale, Mladenovca, Topole, Kragujevca i Rekovca. Oko 190 km, bicikl koji nije bio za tu turu, pretežak ranac, ništa od bici garderobe i ja. Od odustajanja, na nekih 30 km od Kruševca, sprečila mr je čelična volja i želja da pobedim sebe i brda koja su ređala jedno za drugim. Posle te vožnje nisam mogao da se sastavim bar 5 dana, iako sam u međuvremenu pokušavao da vozim između 10 i 20 km. Ali da tada nisam uspeo, ko zna kako bi se priča dalje odvijala.

KAKO SE PRIPREMAŠ ZA DUŽU RELACIJU, DA LI JE TO PSIHIČKI ILI FIZIČKI MOMENAT? 

Nema priprema, samo borba. Dakle, što bi mudri ljudi rekli, sve je u glavi. Ok, priznajem, noć pred vožnju obično ne mogu da zaspim i skoro uvek spavam samo 4 sata. A sve ostalo se dešava na samom putu. Najbitnije mi je da ima sunca, tada je sve lakše, kako za psihu, tako i za telo.

ZNAM DA VOLIŠ DA TRČIŠ I IGRAŠ FUDBAL, KOLIKO TI JE TO POMOGLO I POMAŽE U BICIKLIZMU? 

Verovatno je mnogo pomoglo imajući u vidu da sam zahvaljući svim fizičkim aktivnostima kojima sam se bavio i kojim se bavim uspeo da razvijem što većim broj mišića, naročito mišića nogu, kao i da sam celog života bio i ostao u odličnoj psiho-fizičkoj kondiciji.

KAKO SI SE INFORMISAO I EDUKOVAO O OPREMI I SAMOM BICIKLIZMU NA DUŽIM RELACIJAMA, I KOJI BAJS VOZIŠ? 

Nisam se preterano edukovao. Popričao sam sa nekoliko ljudi iz sfere cikloturizma, pročitao neke tekstove na internetu o tome, popričao sa mehaničarima za bicikle i rešio da se prepustim spontanosti. Nisam imao ni polovinu stvari koje je možda trebalo imati pod moranje. Imao sam rezervne gume, komada tri, ali ne i set za skidanje isti (domaćin iz Groningena mi je poklonio jedan). Trenutno vozim džina (Giant), i da kucnem u drvo, sluša me kao mlađi brat.

KONKRETNO O TVOM PUTU KROZ EVROPU, ODAKLE IDEJA? 

Ideja, odnosno želja je postojala još kad sam bio klinac, a u poslednje vreme je samo ojačala. Posle dva grupna putovanja do mora Crne Gore, prvo Srbija-CG, a zatim Srbija-Republika Srpska-Bosna-CG, želja mi je bila do odem u Brazil na OI. Virus Zika, mama i devojka, ali i nedostatak sponzora odvukli su me od te priče. Zatim sam pomislio da ne bi bilo loše otići na finale LŠ (Milano) i na EP u fudbalu (Francuska), ali me je tu kiša smorila i rekoh, da sačekam da se vreme stabilizuje, pa da vidim gde i kako. Znao sam da ću izvesti makar 2500 km, samo nisam znao gde. Na put sam krenuo misleći da se krećem ka Oslu, to je bila zvezda vodilja, ali mi je prvi cilj zapravo bio Prag. A posle Praga se bukvalno sve spontano odvijalo, od mesta do mesta, od države do države.

DA LI SI PLANIRAO SAPUTNIKE I ZAŠTO NISI?

Ne. Iako je većina ljudi navela dovoljno razloga zbog kojih bi se neko predomislio, ja nisam. Možda sam jednostavno vuk samotnjak. Već imao iskustva da vozim sa drugim ljudima, imalo je to svojih prednosti, ali sve preko dve osobe vrlo bliskih shvatanja svega je previše. Mada se i tu može dogoditi da se mišljenja mimoiđu, naročito jer jedna osoba nije toliko spontana kao druga. A ja sam vrlo spontan. A tu je i smeštaj, mnogo je lakše pronaći isti kada se ide solo. Mnogo je razloga za i protiv, ali ja glasam za solo vožnju, makar za ovu priliku, možda bih za neku drugu, tipa od aprila do ne znam kog meseca glasao za drugu opciju.

KOLIKO KILOMETARA, DRŽAVA I VREMENA TI JE TREBALO DA OBIĐEŠ TO SVE?

Skoro 5700 km, 12 država, a što se vremena tiče, moram da stavim na papir jer dane provedene uz komp i TV dok je napolju pljuštalo ne računam u deo avanture. Ali mislim da sam pedalao nešto preko 40 dana. Krivo mi je što nisam posetio Slovačku, odnosno Bratislavu jer sam bio pred vratima iste, i planirao sam da pre Beča navratim tamo, ali i to je bilo spontano. A naročito mi je krivo jer nisam zakoračio u Lihtenštajn, ali sam se u Cirihu i Lucernu toliko nazimio da sam mislio, gotovo, to je to, neću ići glavom kroz zid, platiću autobus i pravac kuća. Mozak mi je govorio, bolje sprečiti, nego lečiti. Ali su mi prijatelji, braća i kumovi predložili nešto što nisam mogao da odbijem, prevoz kolima kroz Gotthard tunnel, umesto da vozim preko brda i planina preko ledenih Alpa bez adekvatne garderobe za novonastalu situaciju. U Italiji se mnogo lakše disalo, u odnosu na Švajcarsku dočekalo me je leto. I tako je bilo sve do granice sa Slovenijom. U italijanskoj Gorici sam proveo 4 fenomenalna dana sa familijom iz zavičaja, ali je vremenska prognoza, do tada moj najveći saveznik rešila da mi okrene leđa, tako da nisam uspeo da se vratim kao pravi car u carski Kruševac.

ŠTA TI JE BILO NAJBITNIJE OD OPREME I KOJA KILAŽA JE BILA U PITANJU?

Najbitnije su mi bile windstopper jakne, kaciga, marame, rukavice, voda, sjajne vodootporne bisage, reflektujući prsluci i solidna rasveta. A kilaža tereta je varirala zbog hrane i vode, dakle, recimo da je prosek bio oko 28 kg.

KOJA JE BILA OTPRILIKE PROSEČNA BRZINA I KOLIKO SI USPEVAO PROSEČNO KILOMETARA DNEVNO DA VOZIŠ?

Na početku je bilo oko 25-26 km/h, a zatim se smanjivala, recimo od Češke, kada sam se prvi put susreo sa ozbiljnijim usponima. Posle Brna sam imao dva uspona od 18%, to je bilo zanimljivo voziti, ali put po Luksemburgu mi nije ostao u takvom sećanju, iako bi mi se ta vožnja verovatno svidela da nisam imao toliko tereta i cilj pred sobom.

KAKO SI SE SNALAZIO, GDE SI SPAVAO?

Couchsurfing, familija, prijatelji, rođaci, prijatelji prijatelja, prijatelji rođaka, prijatelji ljudi sa couchsurfinga. Sreća me je pratila na svakom koraku. Svi ljudi sa kojima sam se sreo na putu su na neki način bili moji sponzori, a naročito ljudi koji su me nekako ugostili i kod kojih sam spavao. Ima tu nekih ljudi koji su pomogli više nego ostali, ali o njima ću tek da pišem jer to mora da se zabeleži za sva vremena, ovo što mi je u srcu i u memoriji nije dovoljno.

KOJA JE NAJZANIMLJIVIJA, NAJGORA DRŽAVA I RUTA BILA NA CELOM PUTU?

Najzanimljivija ruta je svakako bila od Hagena u Nemačkoj do Groningena u Holandiji, 280 km vožnje, 17 sati na i pored bajka, problemi sa navigacijom, prelazak iz organizovane Nemačke u Holandiju koja je možda organizovanija kada su staze u pitanju, ali ne i staze za cikloputnike sa previše prtljaga, naročito ne za one koji vole brzu vožnju. Najzanimljivija država je verovatno Švajcarska jer ima u ponudi skoro sve, osim mora, ali verujem da silna jezera mogu to da nadoknade. Država u kojoj bih u slučaju dobre ponude mogao da živim. Najgora država je Italija, makar onaj deo koji sam obišao. Od jezera Komo do Milana sam vozio užasnim putevima, a od Milana do Breše još gorim. Možda je taj deo Milan-Breša bio najgori. U stvari Zemun-Smederevo, menjao bih put sav u rupama za vožjnu bez Košave, brzina od 5 km/h u jednom trenutku je bila tužna.

TAKAV PUT VEROVATNO NE MOŽE PROĆI BEZ KVAROVA, OPIŠI NEKI DETALJ I KAKO SI SE SNAŠAO?

Imam sam 3 unutrašnje gume u rezervi, zamenio samo jednu, što je bilo sjajno. Plus nemam pojma kada i kako se pocepala, još lepše priča jer sam uspeo da stignem do krajnje lokacije bez da menjam gumu. Zadnji točak sam morao da vozim na centriranje 3 puta. Pukle su mi dve žice na zadnjem točku, drugu sam primetio po dolasku u Kruševac. Pukla mi je i jedna sajla zadnjeg menjača, ali kada sve saberem, prošao sam odlično. Većinu stvari su mi sredili mehaničari, sve po izuzetno povoljnim cenama ili for free. Ali najzanimljivija priča se dogodila u Nemačkoj, u Bad Breisig-u, gospodina kod kojeg sam prenoćio upoznao sam na biciklističkoj stazi i dok sam se ja vraćao u život, on mi je popravio sve što je bilo potrebno popraviti i podmazati, slobodna procena da bi me to kod mehaničara koštalo bar 40 evra.

POŠTO JE VREME BILO PROMENJIVO KAKO SI SE SNALAZIO PO HLADNOM I KIŠOVITOM VREMENU?

Vremenske prilike su mi išle na ruku skoro sve vreme, sve do Švajcarske. Već sam znao da sam promašio mesec polaska, zbog toga sam i odustao od puta u Norvešku, ali da će mi na pamet pasti da se iz Ciriha vratio busom, to mi nikako nije bilo u planu. Niska temperatura i ledeni vetar su umali sveli moju avanturu na 9 zemalja, ali na moju sreću pomoć prijatelja je došla kada sam se najmanje nadao i sve do italijanske Gorice sam uživao u vožnji i lepom vremenu. A onda se vreme urotilo protiv mene, tako da je sve što sam kasnije uspeo da izvezem bilo sjajno.

NAJGORI I NAJTEŽI USPON I DRŽAVA ZA VOŽNJU?

Posle Brna sam imao dva uspona od 18%, plus sam pre toga sve vreme vozio po niziji, tako da sam se malo mučio, ali sam ipak i uživao u predelima. Od Praga do Karlovih Vari sam se borio sa kišicom, vetrom i usponima, ali sam i to uspeo da savladam bez previše napora. Ali po ulasku u Luksemburg je bilo narodno veselje, ne znam kako sam uspeo da vidim na google maps-u da najmanja država BeNeLuksa nije brdovita. Bilo je to ludo popodne, ali sam se na kraju ipak snašao kako sam znao i umeo. A da, Švajcarska, vozio sam zaobilaznim putem od Ciriha do Lucerna, ali bez previše tereta, i uživao sam u prelepim predelima. Ali da nisam imao pomoć prijatelja, i da nismo kolima prošli kroz tunel ispod Alpa, svakako bi ta zemlja bila najteža za pedalanje. To ipak ne znači da se neću tamo vratiti jednog dana i da neću proći tim putem, naprotiv to će biti sjajan izazov, možda ovog puta u pratnji nekog društva.

NAJLEPŠI I NAJRUŽNIJI TRENUTAK NA PUTU?

Uh, ovo pitanje bih preskočio pošto ne bih mogao da se opredelim za najlepši, jer mi se dogodilo toliko lepih situacija da ne bih mogao da ih izvučem iz celine. Možda bih mogao da pomenem posetu utakmici Standarda iz Liježa, nema veze sa pedalanjem, ali kao nekadašnjem fudbalskom fanatiku, taj deo ove avanture ću svakako pamtiti kroz neku drugu dimenziju. Domaći navijači i engleski stil stadiona su me impresionirali. Ružne stvari gotovo da nisam imao, ili sam već uspeo da ih zaboravim.

KADA SI HTEO DA ODUSTANEŠ I ŠTA TE JE MOTIVISALO DA NASTAVIŠ DALJE?

Pre svega ljudi koji su me pratili i podržavali putem fejsbuka, ali i želja da pobedim sebe i 5000 km i probam da ispratim reči novinara Blica koji je u naslovu naveo da planiram da pređem kroz 14 država. Ostao sam dužan za dve, ali nadoknadiću to nekom drugom prilikom.

KAKAV JE ODNOS PREMA BICIKLISTIMA U EVROPI A KAKAV KOD NAS?

Predlog moje mame, pred nastavak vožnje od Beograda ka Somboru, bio je da odustanem od Evrope i da pedalam po Vojvodini, ali sam bio ubeđen da je sigurnije voziti po Evropi nego držati glavu u torbi u našoj zemlji. U celoj EU, izuzev Italije, čak i kada nisam vozio po bici stazama, osećao sam se više nego sigurno, ljudi su me toliko poštovali, da sam u pojedinim situacijama imao osećaj da sam deo skrivene kamere. Italijani su u rangu sa nama, dok su njihovi biciklisti toliko ludi, da za njih pravila ne postoje, voze kao da su jedini učesnici u saobraćaju, a da semafori ne postoje.
A u Srbiji sam, po povratku, imao par situacija, ali na moju sreću, čitav sam se vratio kući, tako da idemo dalje, nadam se da ćemo uskoro postati deo EU u svakom smislu, a naročito kada su bici staze i trake u pitanju.

ŠTA OKOLINA I TVOJI NAJBLIŽI MISLE O TVOJOJ OPSESIJI PREMA BICIKLIZMU?

Sestra me je podržala od samog starta. Čak bi volela i da mi se pridruži. Roditelji su podeljeni, odnosno mama je uvek bila previše zabrinuta i veliki protivnik puta, a tada je bio ravnodušan, ali posle Budimpešte je krenula velika podrška sa obe strane, tako da mislim da sada svi imaju razumevanja. A što se devojke tiče, kod nje je situacija bila malo komplikovana, ali na kraju je bila ponosna i puna razumevanja, čak mi je u više navrata pomogla da nađem smeštaj preko couchsurfinga i na taj način mi dozvolila da se opustim i prepustim samo pedalanju i uživanju.

KOLIKO TRAJE ODMOR OD PUTA I KADA NASTAVLJAŠ DALJE?

Kad je odmor u pitanju, tu sam napravio grešku i ne da nisam stao, nego sam pojačao. Nedostajao mi je fudbal, izgubio sam malo na mišićnoj masi, tako da sam se pored pedalanja po povratku bacio na fudbal i vežbe snage i preterao. Uspeo sam da povredim kvadriceps, tako da sada mogu da se baziram samo na trening gornjeg dela tela. A što se daljih akcija tiče, videćemo kako će se stvari odvijati. Moja vožnja se zove Spontana biciklistička vožnja po Evropi, Srbija je na karti deo Evrope, tako da ću po Srbiji svakako voziti, a nadam se da ću lepote Srbije uspeti da prenesem i na strance i dovedem ih u našu zemlju u još većem broju, i to na biciklama. A za Evropu i ostale kontinente ima vremena.

ZNAM DA JE MNOGIMA BICIKLA BEG OD STVARNOSTI, DA LI I TI IMAŠ TAKAV OSEĆAJ I KOLIKO TI BICIKLA ZNAČI I SAMA VOŽNJA?

Svako ima neki svoj ventil na koji izbacuje negativne stvari. Neki crtaju, sviraju, a ja ih imam nekoliko. Igram fudbal, trčim i vozim bicikl. Za fudbal mi treba ekipa, trčanje nije loše rešenje, ali u 10 do 20 km ne možeš pronaći toliko zanimljivih stvari kao kada si na bicikli. A ako izaberem točak, onda mi ništa nije daleko i nedostižno i uvek mogu da pronađem neko novo mirno mesto za odmaranje mozga, za skupljanje neke nove energije, za ideje, za sve. VOZI BAJS I OSEĆAĆEŠ SE VERY NICE. 😀